„Србија: стратегија опстанка – путеви изласка из кризе“

„Србија: стратегија опстанка – путеви изласка из кризе“.

 

 

лист за политичка и друштвена питања, геополитичка и стратешка истраживања
„Србија: стратегија опстанка – путеви изласка из кризе“
Проф. др Миломир СТЕПИЋ

 

НЕОКЕНАНИЗАМ И СРПСКИ ЧИНИЛАЦ НА ПОСТМОДЕРНОМ БАЛКАНУ

– У ТРАГАЊУ ЗА РЕШЕЊЕМ –

Profesor_Stepic

Теоријско-геополитичка полазишта

– Две деценије сурове „балканске геополитичке транзиције“, којој се још не назире крај, захтева одговор на питање: о чему се, заправо, ради? Зашто на постмодерном Балкану – за који се често може чути да је наводно постао неважан у глобалним односима и да се тежиште сучељавања померило ка Заливу, Централној Азији и Далеком Истоку – тако друго трају оружани конфликти са десетинама хиљада погинулих, рањених и прогнаних, зашто се руше људска насеља и уништавају привреде, зашто се муницијом са осиромашеним уранијумом засипају централни балкански простори, којима ће се наредних миленијума ширити канцери, зашто се насилно мењају старе и успостављају нове вештачке и наметнуте границе, зашто се праве незапамћени међународно-правни преседани, зашто се политичко-дипломатски и (не)посредно војно укључују готово све велике силе, зашто се на Балкану агресорски ангажује највећи војни савез у историји, НАТО, и то изван ареала својих чланица и мимо сопствених правила, зашто на Балкану ратују и арбитрирају САД, највећа светска сила у историји, иако је очигледно да имају пречих глобалних послова, зашто ЕУ већ две деценије све чини да уништи и фрагментира простор бивше СФРЈ, супранационалне земље која је по интеграционом моделу подсећала на њу саму…? У чему је суштина континуираног „геополитичког магнетизма“ Балкана и порив да се његов централни и најзначајнији чинилац, српски, редукује, фрагментира и на све начине ослаби – територијално, демографски, политички, економски, војно… А да се, истовремено, пропагандно дугорочно оцрни као „реметилачки фактор“ кога би дефинитивно требало лишити будућности.
– Да би се докучили одговори требало би знати геополитичку азбуку и уважити темељне геополитичке потулате: Балкан је један од најважнијих делова Евроазије – може да буде и спона, али и прекид дуж њеног обода. А контрола Евроазија је „чаробна формула“ управљања светом – од класичних до постмодерних геополитичких теоретичара и практичара ништа се није променило. У исконском сучељавању „моћи копна“ (телурократије), отелотвореој у Русији, тј. евроазијском Heartland-у, на једној страни, и „моћи мора“ (таласократије), коју сада персонификују САД, главно глобално поприште јесте Rimland – ивични појас евроазијског „мегаконтинента“. „КО КОНТРОЛИШЕ ОБОДНИ ПОЈАС (RIMLAND), ВЛАДА ЕВРОАЗИЈОМ; КО ВЛАДА ЕВРОАЗИЈОМ, КОНТРОЛИШЕ СУДБИНЕ СВЕТА“ – каже Николас Спајкмен, теоријски „отац“ Хладног рата – а стварност доказује да се овом силогизму ни у постмодерна времена нема шта приговорити и додати. Управо у том глобално важном евроазијском Rimland-у налази се балкански „потконтинент“, који у регионално-геополитичком смислу показује особине „Евроазије у малом“. У њој због свог централног положаја и континенталности функцију Heartland-а имају српске земље, а Rimland-а – српско окружење. Доследно спречавање српског чиниоца да изађе на море, тј. одбацивање од мора, јесте необорив доказ да се српском чиниоцу не дозвољава да пробије тај балкански Rimland. А зашто? Зато што се на таласократском Западу Срби (хтели то они или не) перцепирају као „Балкански Руси“ и „Руска православна браћа“, а српске земље као „Руска предстража на Балкану“, „Поуздани руски савезник“, „Руско упориште и одскочна даска за трансбалкански правац приступа тзв. топлим морима“… Сходно томе, интереси таласократског Запада налажу да се српски чинилац „обузда“ и „балансира“ оснаживањем његових балканских супарника.

 

Кенанистичко „обуздавање“ и „балансирање“ српског чиниоца

у „другој“ Југославији

 

– Претходна два термина, „обуздавање“ и „балансирање“, јесу из појмовно-категоријалног апарата Кенана и кенанизма, али су теоријски утемељени у класичној таласократској (англо-америчкој) геополитичкој мисли Мехена, Мекиндера и нарочито Спајкмена. Фасцинација геополитичким, геостратегијским и геоекономским потенцијалима Русије, те опседнутост страхом да ће она надирањем из Heartland-а успети да перфорира Rimland и тако угрози вековима изграђивану (над)моћ поморске, трговачке цивилизације, гонила је таласократске силе да и у периоду после Другог светског рата учине све како би на најзначајнијим секторима евроазијког обода „руска опасност“ била сузбијена. Иако је Кенан прво у „Дугом телеграму“ 1946., а потом детаљније у чланку „Узроци совјетског понашања“ из 1947. само дао „анамнезу“ стања совјетске моћи и намера, те назначио да се совјетски експанзионистички притисак према Западу мора обуздавати дуготрајним, упорним и активним америчким контра-деловањем у свим оним географским тачкама и политичким приликама које непосредно зависе од променљивости конкретне совјетске стратегије, његове идеје послужиле су за потоње артикулисање и успостављање регионалних обуздавања и успостављање регионалних баланса (равнотежа), у чему су се нарочито истакли Кисинџер и Бжежински.

Једна од таквих „географских тачака“ био је Балкан, а предмет „обуздавања“ и „балансирања“ („уравнотежавања“) био је српски чинилац (управо као перцепирани проруски елемент). Стога је у „друга Југославија“, сама по себи, као „златни кавез“ послужила за „обуздавање“ српског чиниоца. У њој су Србима као најбројнијем народу и српским земљама као највећем и ресурсима најбогатијем простору владале несрпске политичке номенклатуре. Српске земље (п)остале су потпуно аморфне, тј. остале су политичко-географски неартикулисан простор, а не јасно омеђена и интегрално политички организована  територија. Српски етно-историјски простор био је фрагментиран на федералне јединице – републике дуж наметнутих, арбитрарних идеолошких граница, а не граница трасираних на основу доследне примене физичко-географског, етничког, историјског, функцијско-гравитацијског и/или неког другог валидног принципа.  У „другој“ Југославији су од српског колективитета принудним „етно-инжењерингом“ стваране нове нације, цркве, језици, културе, историје… Истовремено, само у Србији створене су две аутономне покрајине са задатком да спутавају и коче Србију. Све су то били „балансери“ („уравнотеживачи“) српског чиниоца.

– Очигледна је кенанистичка стратегија обуздавања, са регионалном применом – на Балкану. Неформална, али деценијама примењивана формула „Слаба Србија, јака Југославија“ управо је суштински – кенанистичка. Логичка глупост (да би сложена целина била јака, неоходно је да њен природно најјачи конституент буде слаб!!??) у кенанистичкој матрици „обуздавања“ и „уравнотежавања“ – добијала је своју геополитичку употребљивост. Уосталом, није Кенан 1961. године дошао у Београд за амбасадора тек тако – само пар месеци пред одржавање Првог самита (наводно) несврстаних земаља.

 

Постбиполарна „геополитичка транзиција“ Балкана: неокенанистички инструментаријуми даљег „обуздавања“ и „балансирања“ српског чиниоца

 

– Са крајем Хладног рата дошло је и темељно геополитичко прекомпоновање света, Европе и нарочито Балкана. Да ли је то био крај кенанизма? Никако. Напротив. На постмодерном Балкану кенанизам је добио своју неспутану, дивљу форму – неокенанизам. „Обуздавање“ српског чиниоца мутирало је у екстремне појавне облике и инструментаријуме – у дводеценијско спровођење вишедимензионалног слабљења, до границе потпуне нациналне катастрофе. Регионални (балкански) „балансери“ добили су одрешене руке и промовисани су егзекуторе српског чиниоца и његових легитимних егзистенцијалних интереса. За своју „мисију“ сви су сукцесивно награђивани српским територијама, геополитичким позицијама, ресурсима, културним наслеђем, тржиштем… Постмодерно „обуздавање“ спровођено је доследно, упорно и  свеобухватно. Почело је одлуком да се Југославија, суверена и међународно призната држава, један од оснивача УН, прогласи државом у нестајању и дисолуцији. Фрагментација на републике, до тада федералне јединице, а сада нове суверене државе, формализована је одлукама Бадинтерове комисије која се за укидање једне европске државе послужила (псеудо)принципом деколонизације афричких држава. Идеолошко-политичке, тј. титоистичко-кардељистичке границе федералних јединица добиле су предност над границама међународно признате Југославије, а референдумско самоопредељење „грађана“ таквих национално мешовитих република над самоопредељењем националних колективитета на државном (југословенском) нивоу. Овако су највише фрагментирани и територијално редуковани управо Срби, са јасно испољеном тенденцијом да се у тој фази српски чинилац сведе само на Србију. Српско тражење самоопредељења на нивоу читаве Југославије није само оспорено, већ  и анатемисано великосрпством. Зашто? Зато што би тако створена српска држава (уз реалну опцију повратка великог дела принудних конвертита у српски корпус) постала исувише велики и моћан потенцијално аутономан геополитички фактор на увек изузетно важном Балкану. Ако би се то још поставило у стереотипну таласократску матрицу „руског експонента на Балкану“, онда би то Западу могло да хипотетички донесе силне проблеме у будућности.

– Ако се српски чинилац већ није могао даље „обуздавати“ и „балансирати“ помоћу Југославије, онда се морао пронаћи други инструментаријум – спољашњи. Наметнут је рат „на свим фронтовима“ да би се према Србима, у првом реду, антагонизовало непосредно окружење и дојучерашњи сународници. Често се постављало (зло)намерно и сугестивно питање: „Зашто су сви (били) против Срба?“ Сâмим питањем намера  је била да се сугерише српска кривица. Али, одговор није компликован: зато што је свима била намењена улога „обуздавача“ српског чиниоца, и то за традиционалну сатисфакцију  („вазалску плату“) – присвајање српских територија. Некадашњи унутрашњи, југословенски „балансери“ сада су постали спољашњи, регионални (балкански):

  • Словенци су били покретачи „разби-распада“ Југославије, оружане побуне и пропагандне демонизације Срба, а то су „наплатили“ неограниченим продором на тржиште Србије (економски „обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца);
  • Хрвати су прогнали готово целокупно српско становништво из тзв. авнојске Хрватске и као „вазалску компензацију“ добили не само  територију Републике Српске Крајине 17.028 км2 са свим квалитетима њеног географског положаја и ресурса, него и могућност да учествују у сумњивим власничким трансформацијама у Србији и масовној куповини плодног земљишта по багателним ценама (геополитички и економски„обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца);
  • Муслимани у Босни и Херцеговини довели у питање српски идентитет Босне и Херцеговине, свели српску просторну партиципацију на мање од 50% те вештачки створене и одржаване државе и бројним манипулацијама били искоришћени за пропагандну демонизацију Срба планетарних размера, да би за узврат добили међународно признату независност БиХ, у којој се форсира њихова хегемонија, са крајњим циљем  да се држава унитаризује, тј. Република Српска de facto укине (геополитички, културно-цивилизацијски и пропагандни „обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца);
  • Македонци су послужили као експеримент и псеудо-модел за привидно мирнодопско решавање албанског питања, као „одскочна даска“ за пропагандно, обавештајно, војно и друго деловање према Косову и Метохији и као бараж за хипотетичку верско-културну, економску и геополитичку српско-грчку „осовину“, а као сатисфакцију добили су формализовање постојања нације, језика, културе и државе на територији историјско-географске Старе Србије (геополитички и културно-цивилизацијски „обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца);
  • Црногорци су задали завршни ударац фрагментацији српског чиниоца на основу бадинтеровског (авнојског) псеудо-принципа, одсекли Србију од мора и признавањем сецесије косовско-метохијских Арбанаса у најнеповољнијем timing-у веома допринели успешности напора западних сила да је легитимизују и леагализују, да би за то добили државу на делу српског етно-историјског простора, унутар кога предано раде на затирању српског идентитета (геополитички, културно-цивилизацијски и економски „обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца);
  • Мађарска, Румунија и Бугарска, као „старе“ суседне земље, свака на свој начин је допринела „обуздавању“ и „балансирању“ српског чиниоца. На пример: посредством Мађарске наоружаване су хрватске паравојне и сецесионистичке формације, Румунија и Бугаска су забраниле прелет преко својих територија и тако спречиле руску помоћ свом контингенту на аеродрому Слатина непосредно по окончању рата 1999. (отворено признавање званичника ЕУ да су мимо стандарда примљене и у НАТО и у ЕУ како би се пресекао продор руских интереса на тзв. Западни Балкан, тј. према српским земаљама), Бугарска је чак заступала право сецесије косовско-метохијских Арбанаса пред Међународним судом правде у Хагу итд. (геополитички, војни и економски „обуздавач“ и „балансер“ српског чиниоца)

– Упоредо и синхронизовано са спољашњим (новим и старим) чиниоцима „обуздавања“ и „балансирања“ српског чиниоца, формирани су и унутрашњи – унутар саме Србије. Србија је деловањем сопствене политичко-економске номенклатуре војно онемоћала, финансијски презадужена, криминалном приватизацијом опустошена, затирањем пољопривредне и индустријске производње доведена у увозну зависност, индукованим аутошовинизмом духовно раздирана на религијском, политичком, културном, научно-просветном и другом плану, неадекватним дипломатским активностима понижена, партократијом политичке класе подељена и конфронтирана, несувислим идејама о регионализацији у супротности са српским условима и потребама суочена са новом фрагментацијом… Готово сви чиниоци моћи Србије – и тзв. традиционални („тврди“, „додирљиви“) и тзв. нови („меки“, „недодирљиви“) – су на веома ниском нивоу, и то не у односу на велике или регионалне силе, већ у односу на готово све суседе.

– У геополитичком и економском смислу, Србија се крајем прве деценије 21. века налази у вазалном односу не само према ММФ, НАТО, ЕУ (и појединим њиховим државама посебно – САД, Немачка, Велика Британија….), него чак и према бројним неформалним и тзв. невладиним организацијама . Србија је обуздана, закочена, пацификована, јалова, дефанзивна, дезоријентисана… Њени „балансери“ и даље су награђивани због „обуздавања“ српског чиниоца. Међу њима посебну улогу имају две аутономне покрајине, чија привидно дискретна функција „балансера“ Србије из периода „друге“ Југославије сада прераста у њено отворено, непосредно, дугорочно и систематско слабљење и исцрпљивање.

 

Где је решење? 

– Свеобухватни српски суноврат је неупитан и са том чињеницом би се требало што пре и што објективније суочити. Тезе о „кључном регионалном фактору“ и „лидеру на Балкану“ су самозаваравајуће и далекосежно фаталне. Истина, српски чинилац има бројне предиспозиције за водећу балканску улогу, али управо их је историјско и савремено „обуздавање“ и „балансирање“ знатно редуковало и свело само у оквире потенцијала. Сходно томе, неопходно је српско „суочавање са прошлошћу“, али не на самооптужујући и самоуништавајући начин како обично подразумевају и захтевају бројне самозване невладине организације. Српски историјски осврт требало би да подразумева најпре учињене погрешне стратегијске изборе или неспремност да се наметнуте опције одбију. У првом реду, то се односи на формирање јужнословенске уместо српске државе. Непостојање објективне валоризације свих катастрофално негативних последица те неприродне и по српске интересе погубне „прекоредне интеграције“ води у некритичко срљање у нову „прекоредну интеграцију“ – Европску Унију – а да претходно  није извршена интеграција српског народа и српских земаља у српску националну државу. А управо то је индикативно: стварање српске националне државе у границама српских етно-историјских земаља спречава свим силама и пропагандно проглашава планетарном опасношћу. Стога је неопходно полазиште изласка из свеколике кризе спровођење (истина, закаснело) темељне дејугославизације српске историје, културе, просвете, науке, политике, економије, војске, спорта, па чак и цркве.

– Уочавање основних разлога и понирање у суштину како историјског, тако и савременог „обуздавања“ и „балансирања“ српског чиниоца на Балкану још нису учињени. Они, свакако, јесу бројни и вишедимензионални, али у основи су геополитички. Неопходно је ову чињеницу што пре усвојити, уважити да Балкан и српске земље испољавају „геополитички магнетизам“ за велике силе и да се и савремени дводеценијски процеси одвијају у геополитичкој матрици. У њој има фрагмената који потичу од претеча и утемељивача геополитике Карла Шмита, Фридриха Рацела, Рудолфа Кјелена, Карла Хаусхофера…, али је практична реализација утемељена у теоријско-методолошким поставкама геополитичких класика Мехена, Мекиндера, Спајкмена, Кенана…, те прилагођена реалности на основу идеја, препорука и креација, у првом реду, Збигњева Бжежинског. То је неопходно знати, схватити као предложак за геополитичку реализацију како на глобалном, тако и на регионалном (балканском) плану, те препознати у сваком потезу који се кокретно спроводи „на терену“. Дакле, Балкан се налази на контакту Западног (углавном ЕУ) и Јужног (Мала Азија са Блиским и Средњим Истоком) макро-простора који је под контролом или утицајем таласократског Запада. Њихова улога, заједно са Источним макро-простором (Далеки Исток), јесте да Средњи макро-простор (Русија, тј. традиционални Heartland) окруже, потисну, „обуздају“ и „балансирају“. Насупрот овој таласократској концепцији (персонификује је Бжежински), налази се неоевроазијска телурократска концепција (персонификује је Дугин), према којој Русија помоћу енергетског инструментаријума настоји да Европу „преотме“ од трансатлантског „загрљаја“ САД и тако их лиши „мостобрана“ на западу Евроазије. Само тако је могуће прекинути глобалну униполарну хегемонију САД и успоставити мултиполарни поредак. Будући да је Балкан очигледно важан беочуг у овом планетарном процесу, управо из тих разлога тренутно доминантна западна, таласократска моћ сматра његовог централног и геополитички важног српског чиниоца инкомпатибилним, те настоји да га територијално фрагментира и редукује, тј. да га вишедимензионално ослаби, маргинализује и „обузда“, инструментализујући спољашње (суседи) и унутрашње „балансере“. Западу је неопходно показати да знамо о чему се ради, а Русији сугерисати ко и у каквим околностима је на балканском вектору њених геополитичке интересе компатибилан партнер.

– Неопходно је предузети хитне мере да се политички-територијално растројена држава Србија консолидује. Заустављање дезинтеграционе инерције која неминовно води њеном „разби-распаду“ јесте приоритетан национални интерес и задатак. Али, сепаратизму неких националних мањина сада се синхронизовано придружило престоничка пролиферација центрифугалности. Под паролом наводне демократизације, европских стандарда, укључивања у међународне процесе, стремљења ка будућности и борбе против (само)наметнуте хипотеке великосрпства, територијално-деструктивни процеси све више се артикулишу из Београда. Јер како другачије објаснити београдско форсирање институционализо-ваног аутономашког сепаратизма Војводине (Статут), „пузеће“ прихватање наводне реалности косовске независности, пасиван однос, па чак и благонаклоност према верски профилисаном муслиманском сепаратизму у делу Рашке области (да ли је потребан бољи доказ од чињенице да се у београдској политичко-медијској терминологији користи искључиво појам „Санџак“), постепено увођење регионализације која није примерена географским, демографским, економским, саобраћајним, геополитичким и другим датостима Србије, већ у складу са ултиматумима ЕУ и шематизмом Eurostat-а… Стога је последњи час да се учини радикалан рез и нагли преокрет досадашњег тренда – од дезинтегративном ка интегративном.

  • У Војводини је уместо изборно-политикантских „дилова“ власти са сепаратистички настројеним националним мањинама и бирократизо-ваном аутономашком номенклатуром, неопходно успоставити чврст српски и лојално-мањински интегристички блок који ће покрајину сачувати у саставу Србије, а у погодном тренутку и потпуно самоукинути овакву врсту етатизоване аутономије која је историјско-политичко-економски превазиђена и антисрпска.
  • За Косово и Метохију није довољно само дефанзивно изјављивати да „никада нећемо ни имплицитно ни експлицитно признати независност“, већ да „ћемо свим средствима настојати да вратимо у уставно-правни поредак Србије“. Опасна је теза српских политичких вођа да ће „конструктивно допринети решавању историјског конфликта Срба и Албанаца“ јер то имплицира да су Косово и Метохија terra nullius, што, наравно, није тачно. Косово и Метохија су интегрални део државе Србија и сепаратистичка арбанашка национална мањина је у сукобу са државом Србијом. Међу српском псеудоелитом није мали број оних који су тобоже месијански умислили да је дугорочно национално корисно да се „Србија ослободи Косова (и Метохије)“, да ће то бити отклањање баласта који кочи Србију на путу у безбрижну будућност и благостање ЕУ, да ће Србија бити демократска тек када се лиши (или буде лишена) Косова и Метохије, да ће се само без Косова и Метохије ослободити бремена митова, историје и великосрпске идеје, да је прагматично прихватити поделу коју ће политичари за унапред препарирану јавност прогласити победом („добили смо нешто, а могли смо да изгубимо све“), при чему се од јавности крије да се може добити само десетак или мање процената територије, где се не налази ни већина косовско-метохијских Срба, ни манастира, ни плодног земљишта, ни угља, ни вода, ни обојених метала… Стога је би Косво и Метохију требало прогласити и третирати као окупирано подручје или подручје под међународном управом до повратка у уставно-правни поредак Србије (аналогно својевременом хрватском јавном и дипломатском третману РСК), те активно и офанзивно, на свим пољима и свим средствима радити на реинтеграцији у састав Србије. У супротном, не само да ће Србија остати без Косова и Метохије, већ и без целе југоисточне Србије и Рашке области, који су обухваћени великодржавним пројектом тзв. Природне Албаније.
  • Рашка област је историјско језгро средњовековне српске државе и ембрион њене државотворности, а сада се суочава са муслиманским сепаратизмом, верским фанатизмом и тероризмом, константном нестабилношћу и изазивањем реакције српског државног апарата, експанзијом сваковрсног криминала, економским суновратом, марги-нализацијом и одсељавањем српско-православног становништва… Стога је крајње време да се југоисточни део Рашке области (општине Нови Пазар, Тутин и Сјеница), са придодатом општином Рашка, прогласи и третира као „подручје од посебног државног значаја и старања“, где ће се у многим сегментима директно управљати у координацији са централним властима у Београду или са средиштем у Краљеву. Североисточни део Рашке области (општине Нова Варош, Пријепоље и Прибој) требало би везати за Ужице, што и јесте управно и функцијско-гравитацијски логично. Опстанак и демограф-ско-економски опоравак српско-православног становништва требало би системски и дугорочно (трајно) стимулисати. Изузетно је важно да се у јавној и службеној употреби користи искључиво адекватан географски термин Рашка област (или Рашко-полимска област).
  • Садашња административно/политичко-територијална подела Србије, остала је реликт из титоистичко-кардељистичке Југославије, упркос више законских и уставних редефинисања Србије. Емпиријски је доказано да је она била у функцији „обуздавања“ Србије, а две покрајине су и данас водећи „балансерски“ адути. Постојање оваквих, етатизованих покрајина, од којих је једна далеко одмакла у на свом државотворном путу, а друга то чини са истим циљем, али софистикованије, недвосмислено је антисрпско. Свеколика консоли-дација државе немогућа је без укидања покрајина и админи-стративно/политички-територијалног реконфигурисања Србије. Упркос отпорима и покушајима да се изврген у своју супротност, уставно-правно конституисање Србије у регионалну државу јесте адекватно решење. (Регионална држава је модел између унитарне и федеративне државе.) Али, круцијално је важно да се у садашњој дезинтегрисаној, функцијско-гравитацијски недефинисаној и саобраћајно неповезаној Србији конституише сразмерно велики број региона. Дакле не садашњих 5-7 вештачких и географски апсурдних тзв. статистичких региона са недодирљивим границама аутономних покрајина, већ 12-13 географски складних, демографски оптималних, саобраћајно интегрисаних и функцијско-гравитацијски профилисаних региона, који ће обесмислити покрајине, поништити њихове границе и имати интегративну, а не дезинтегративну геополитичку уллогу.
  • Српски чинилац, предвођен национално реформисаном и самосвесном елитом, требало би експлицитно да поручи да се не мири са насилно успостављеном и наметнутом политичко-географском картом Балкана током двадесетогодишње „геополитичке транзиције“, да је сматра привременом и да ће у повољној међународној прилици поставити питање праведног решавања српског националног питања. Али, ту прилику не би требало пасивно чекати и остати геополитички објекат којим манипулишу велике силе. За почетак, требало би у јавној и службеној употреби реафирмисати скрајнути термин српске земље, под којим ће се подразумевати укупан српски етно-историјски простор који је био у политичко-научно-просветно-културном оптицају у предјугословен-ској фази српске историје. Српске земље требало би третирати као интегрални геополитиички и геоекономски простор. (Уосталом, тај термин постоји у актуелној државној химни Србије.)
  • Активна и офанзивна национална политика требало би да почне са подршком и оснаживањем Републике Српске. Све док је она у саставу БиХ, требало би да анулира недостатке тога статуса и користи постојеће предности. Артикулацију незадовољства што се налази у саставу БиХ у блиској будућности било би сврсисходно преусмери на мање иритантну економску сферу (евентуално „утапање“ РС у унитарну БиХ значило би „исисавање њене економске моћи у корист нефункционалног и скупог муслиманско-хрватског дела). Трајни циљ свакако јесте интеграција са Србијом, али би требало по сваку цену избећи примамљиву замку размене Косово и Метохија за Републику Српску.
  • У Црној Гори снажно је виолентно утилитарно антисрпство које креира политичко-културна номенклатура, али се, упркос снажној пропаганди, она није укоренила у народу. Подразумева се да је срспки идентитет јако изражен код оних становника који с ис садаосећају и изјашњавају као Срби, те би из Србије требало да добију експлицитну подршку. Али, посебну пажњу захтева онај део популације који се изјаснио као Црногорци, али истовремено да говоре српским језиком и верници су Српске православне цркве. Управо они су „флотантна народна маса“ (Цвијићева квалификација тзв. Македонских Словена) која под пресијом може лако да инклинира антисрпском црногорству. Подразумева се да и остало становништво које се изјашњава и осећа Црногорцима у смислу националне припадности не би смело да буде препуштено антисрпској хистерији потпириваној од великих сила и из непосредног суседства (првенствено из Хрватске).
  • За српске крајеве у данашњој Хрватској, нарочито оне у саставу некадашње Републику Српске Крајине који су били под заштитом УН, требало би тражити повратак становништва, имовине и радних места, одштету, партиципацију у самоуправним институцијама и ста-тус суштинске аутономије као услов успостављања добросуседских односа, те истрајно радити на успостављању чврстих, вишедимен-зионалних и институционалних веза са осталим српским земљама.
  • Према блиском „заграничју“, нарочито у Македонији, а делимично и у Албанији, Бугарској, Румунији и Мађарској, требало би повести суптилну, али јасно  профилисану културну акцију, усмерену на укључивање у интегрални културни, верски и научно-просветни простор. Посебну пажњу требало би посветити становништву српског порекла које је нарочито током друге половине 20. века насилно расрбљено посредством идеолошко-политички форсираног „етно-инжењеринга“, али и даље је по већини садашњих својстава блиско Србима и пријатељски настројено према српском народу, интересима и држави (првенствено у Македонији).
  • Упоредо са овим геополитичким и етно-културним мерама, неопходно је што хитније се ослободити статуса економске колоније, у који су уведене све српске земље. Укидање позиције метрополе односило би се прво на Словенију и Хрватску, а отварање за прилив страног капитала и инвестиција, те повољне тржишне услове и друге стимулативне мере било би сврсисходно оријентисати на оне земље и недржавно организоване факторе који немају антисрпских интереса на Балкану. Истинској кохезији, оснаживању већине чинилаца моћи и стабилном развоју српског чиниоца на Балкану суштински би допринело боље сабраћајно интегрисање, које се, наравно, не би реализовало мимо комуникацијске мреже Балкана и Европе, али би приоритетно уважавало српске геополитичке и геоекономске интересе. Сходно томе, пред планере српске будућности поставља се круцијално питање: да ли би традиционалној осовини свеколике српске оријентације правца северозапад-југоисток (од Панонског басена и централне Европе према Егејском басену и Цариграду) требало тражити алтернативу у осовини интермаријумског правца исток-запад (Црноморски басен – Румунија и Бугарска – Јадрански и Панонски басен), куда ће бити трасирани будући руско-европски енергетски коридори.

– Српско ослобађање од „обуздавања“ и „балансера“ биће дуго и мукотрпно, без изгледа да се икада оконча. То је трајан процес. Само ако тако буде схваћено, има изгледа за успех. За велике силе Балкан је исувише важан простор да би био препуштен Балканцима. То је историјска константа. Али, српски чинилац само ако поврати и валоризује реалне предиспозиције своје балканске моћи, тј. ако неокенанистичко „обуздавање“ и деловање спољашњих (из суседства) и унутрашњих „балансера“ сведе на меру која неће спутавати српске националне интересе, моћи ће да рачуна на излазак из садашње кризе, опстанак и развојне перспективе.

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s